Zatvoreni krug muškosti

Rumena Bužarovska, Toni, s makedonskog preveo Ivica Baković

PIŠE: Dalibor Plečić

Bužarovska precizno pokazuje kako se u balkanskom mikrokosmosu toksična muškost ne rađa samo iz spektakularnog nasilja, nego i iz sitnih, svakodnevnih poniženja.

Nema poznatije makedonske spisateljice u ovom trenutku od Rumene Bužarovske. To je prosta činjenica i nema nikakve sumnje da vaskolika postjugoslovenska publika s dušom čeka njena nova ostvarenja. Ali Bužarovska je daleko od pukog književnog fenomena: ona dođe kao kulturni seizmograf koji godinama precizno registruje mikro i makro pukotine balkanske i svetske burne (čuj mene – tmurne) svakodnevice. Njene zbirke priča predstavljaju hibrid antropologije, satire i psihijatrijskog kartona, a lakoća kojom to radi samo doliva ulje na kritičku vatru svih nas koji se bavimo književnom kritikom.

Sada se Bužarovska konačno odlučila da svoje spisateljske mogućnosti oproba u dužoj literarnoj formi, u romanu. Kroz istoriju, od Flauberta, Tolstoja, Defoa, pa sve do Gibsona i nekih savremenih ostvarenja, muški kanon u romanu dugo se bavio ženom. U svom prvom romanu, pod imenom Toni, Bužarovska je uradila suprotno: za glavnog lika i najbitnijeg protagonistu uzela je istoimenog muškarca: Tonija.

Bužarovska u Toniju izvodi virtuoznu vivisekciju balkanskog muškarca koji nikada nije odrastao, koji je uveren da je svet tu zbog njega, koji je vulgaran, sebičan, narcisoidan — prava jedna „muška svinja“. On ima 53 godine i čitava struktura romana, koja se samo oko njega vrti, gotovo je klaustrofobično linearna. Radnju u delu, od odmora u Grčkoj do poslednjih scena, pratimo sukcesivno, bez digresija i velikih narativnih rukavaca. Međutim, Bužarovska radi ono što ume najbolje: minimalnom radnjom postiže maksimalnu psihološku rezoluciju.

Stub narativa je Tonijev unutrašnji monolog, ta beskrajna i repetitivna bujica samoopravdanja i sitnih mizoginih rituala, u kojoj se svaki problem (od girosa do viška kilograma) pretvara u dokaz njegove tobožnje veličine. On je lik koji sve radi polovično, iz pozicije infantilne uvređenosti. Baš zato je njegova psihologija jeziva u svojoj običnosti. Bužarovska, kao iskusna dijagnostičarka stvari, naravno ne pravi od njega monstruma, nego prosečnog čoveka, a u toj prosečnosti leži najsuvislija kritika.

Postupak ponavljanja karakteristika habitusa i konstrukcije ličnosti — u smislu da je Toni konzistentan (ne menja se ni posle smrti partnerke i majke itd.) — dramaturški je zapravo ključan. Toni ne evoluira; on kruži. Poput psa uporno trči za svojim repom u hermetički zatvorenom krugu, bez mogućnosti provetravanja. Bužarovska ga, kroz omniscijentnog pripovedača, drži u narativnoj šaci kao eksperimentalnog pauka, čupajući mu jednu po jednu nogicu, bez ikakvog „katarzičnog trenutka“, bez otkrovenja. Čitaocu čak može biti i žao Tonija i njegove jednodimenzionalnosti, što je čini mi se, najveća uvreda za sve tonije sveta. Poruka je jasna: toniji se ne mogu osvestiti, ne mogu se promeniti.

U konačnici, Toni nije priča o jednom muškarcu, nego o čitavom društvu koje sistematski brani, nagrađuje i romantizuje takve tonije. Njegova bahatost i sebičnost postaju društveni simptom: neprepoznati, normalizovani, nadasve prihvaćeni. Bužarovska precizno pokazuje kako se u balkanskom mikrokosmosu toksična muškost ne rađa samo iz spektakularnog nasilja, nego i iz sitnih, svakodnevnih poniženja.

Povrh svega, čini mi se da Toni nije stvarna groteska romana — stvarna groteska je realnost u kojoj postoji na hiljade tonija. Zato se, metaforički, svi takvi muškarci zapravo zovu Toni: Toni Šarska, Toni iz komšiluka, Toni sa posla… Stereotip balkanskog muškarca prisutan je svuda oko nas; ne možeš ga zaobići. To su naši rođaci, prijatelji, kolege, profesori, čitava galerija lokalnih „Tonija“ koji se kreću svetom uvereni da je normalno ono što je zapravo duboko štetno.

Kako sam pročitao roman, pažljivo motrim na sebe da ne pronađem ponešto tonijevsko. Tu, negde između gestova, pogleda, reči, čuči njegov duh, lebdi kao opomena iznad naših habitusa. Nema sumnje: Bužarovska osvetljava mnoge mračne tunele savremenog društvenog konteksta, ali podstiče i individualne introspekcije i suočavanja s vlastitim ambivalentnostima. Po mom sudu, veliki kvalitet njenog stvaralaštva.