„ambivalentna do nečitljivosti“

Bjanka Alajbegović, Neurotična iz revolucionarnih razloga

PIŠE: Emilija Vučićević

U moru poslovičnih stihova ispevanih iz perspektive bardovskih, šmekerskih i samouverenih lirskih subjekata, ja Bjankine pesničke knjige nailazi kao veliki talas, i preplavljuje.

Treća zbirka poezije Bjanke Alajbegović – Neurotična iz revolucionarnih razloga – sastoji se iz tri ciklusa: iz Kirkine retorte, Cogito ergo Satanas i neizbavljivosti, kojim prethodi uvodna, programska pesma „o koncu“, premda se i predgovor Feride Duraković, te pogovor Marijane Radmilović mogu čitati gotovo integralno sa Bjankinim stihovima. Pored klasične kompozicije, merljivi i uhvatljivi su i otvoreni i prikriveni citati, sa kojima rezonuje ili se raspravlja, i to neretko. Tu negde završavaju se očigledno i razumljivo – i počinje poezija.

U moru (kanonskih, ali i savremenih) poslovičnih stihova ispevanih iz perspektive bardovskih, šmekerskih i samouverenih lirskih subjekata, ja Bjankine knjige nailazi kao veliki talas, i preplavljuje. Jedino je sigurna nesigurnost tog lirskog subjekta – i zbog toga joj, naizgled paradoksalno, bezrezervno verujem. Iako se, kao ambivalentan, lirski subjekt uspostavlja ponajviše u uvodnoj pesmi „o koncu“ – ja sam se samo njihala, nešto sam zapisala, ne, nešto sam poželjela objasniti, nedozvoljeno sam uzela riječ, ali ne, nisam je uzela (13) – to njihanje postaje konstanta kroz sva tri ciklusa zbirke: uvijek ni tamo ni ovamo (19), ambivalentna do/ nečitljivosti (42), ostat će sigurna u svojoj nesigurnosti (52), itd. Neuhvatljivost subjekta, osim na nivou stiha, prenosi se i u sam stil, pa se iz pesama koje imaju zalet automatskog pitanja, njiše u dijaloge ili anafore, iz diskusije sa Celanom ili Vitmanom (Whitman) prelazi u apstrakcije, u biljke, telo, jezik.

Ambivalentnost lirskog subjekta može se objasniti nizom simptoma i ponekom dijagnozom – kroz primer neurotičnosti iz naslova, „graničnog“ iz uvodne pesme, ili stihova u kojima čitamo kako naviru, opet, mučnina, migrena, manija (35), te kako moju pesmu, odavno/ već boli glava (36). Ipak, upravo na tim mestima treba pripaziti da se ne sklizne u čitanja nalik tekstu Dve ženske knjige jednog protokritičara, Jovana Skerlića, kojem smetaju Glavobolje Isidore Sekulić, dok potpuno siguran u svoj razum jadikuje nad sedamnaest strana fraza o jednoj glavobolji. Ako pogledamo pažljivije, već naslov Bjankine knjige sugeriše da neurotičnost lirskog subjekta proističe iz revolucionarnog osećanja, koje je u pojedinačnim stihovima obojeno melanholijom i ljutnjom. Premda Ferida Duraković u predgovoru piše da kod Bjanke žensko kao temeljno preovladava, čini mi se da posredi revolucionarnog ovde nije najvažnije rodno određenje, to jest da nije isključivo žensko.

Naime, u pesmama gde je najviše angažovana, Bjankina poezija pokazuje osećanja spram celokupnog (ljudskog) sveta: duboko vjerujem u to da je ovaj svijet najgori od svih svjetova (24). Iako čitamo kako muškarci zlostavljaju žene, čitamo i kako deca zlostavljaju životinje tako maštovito i precizno osmišljeno (40), kako žene zlostavljaju žene, one koje za njih čiste, one što im prodaju stvari (41). Bjanka piše o smrti i patnji žene (majke) i muškarca, pri čemu nasilje ni tu nije primarno rodno određeno: živim u kući duhova, radim za „on/a nije naš problem“/ (ni ja, ni vi, ni svi mi) / čiji je problem? (50). Revolucionarnost feminističkog angažmana ove zbirke nalazi se u pokušaju da se polemiše sa sistemskim nasiljem, sa klasnim razlikama, te posledično sa rodnom neravnopravnošću, odnosno reprodukcijom mita u kojem je ozbiljan samo pjesnik, takoreći bard, dok ženama pripadaju vradžbine. Revolucionarnost se stoga čita upravo iz toga što autorka pokazuje da neurotičnost nije inherentno ženska – zapravo, ona nastaje od svega što nas je naučilo da prvo to pomislimo.

Konačno, kad naučeno uspemo da odmislimo, otkriva nam se da u ovom najgorem od svih svetova postoje i ovakvi stihovi:

drugarice,
ovdje srce postaje smokva
ljepljivo od južnoježnosti
kvasi kao maglica što
jedva da dirne i
bez uzdarja
ostane

(iz pesme: „Aladinići, Saint Tropez“).