Svet se raspada, a vozovi i dalje dolaze na vreme

PIŠE: Dragana Đokić, polaznica 10. Bookstanove radionice za mlade književne kritičar(k)e

Roman Strogo praćeni vlakovi Bohumila Hrabala (1965), smešten u zabačenu železničku stanicu tokom nacističke okupacije Čehoslovačke, donosi priču o mladom železničaru Milošu Hrmi. Kroz ličnu ispovest protagoniste, Hrabal gradi višeslojnu sliku o sazrevanju, stidu, ljubavi i tihoj pobuni, pretvarajući monotonu svakodnevicu u parabolu o čovečnosti i otporu. Iako ukorenjena u konkretnom istorijskom trenutku, ova priča nadilazi epohu i prostor, prodirući do srži ljudske egzistencije, postavljajući pitanja o smislu otpora, položaju „malog čoveka“ i načinu na koji nas rutina može i zavarati i zarobiti.

Poetičnost romana leži u njegovu stilu, često opisanom kao lirski realizam. Hrabalove rečenice teku slobodno, razgranato, spajajući nežnost sa grubom realnošću.  Milošev tok svesti, ispresecan asocijativnim digresijama i detaljima, teče u dugim, razgovornim rečenicama, koje donose banalnosti posla na železničkoj stanici; od pečatiranja dokumenata do razgovora s ekscentričnim kolegama. Ispod te površine, otvaraju se pitanja o identitetu, sramu i potrazi za smislom. Rutina postaje okvir za unutrašnji nemir: tačan red vožnje kontrapunkt je Miloševim ličnim krizama kroz koje prolazi: seksualnoj nesigurnosti, pokušaju samoubistva i ljubavnim razočaranjima. Ispod anegdotskih opisa kriju se filozofske refleksije o smrti i slobodi. Humor, često na ivici groteske, pisac koristi kao zaštitni sloj, ventil kroz koji izbija apsurd svakodnevice. Jedan trenutak može delovati komično, ali već na sledećoj stranici prelazi u tihu tragediju. Upravo ta mešavina duhovitosti i tuge čini roman emocionalno snažnim, a istovremeno zadržava distancu, pozivajući čitaoca da bude saučesnik Miloševa uma.

Strogo kontrolisani vozovi je na prvi pogled bildungsroman, još jedna priča o stidljivom mladiću i njegovom putu do preobražaja u „heroja“ tog mikrokosmosa. Ipak, Hrabal brzo izneverava očekivanja tog žanra. Miloševa transformacija nije klasična priča o sazrevanju, već složen proces sačinjen od unutrašnjih lomova i spoljne besmislenosti rata. Njegova nesigurnost i težnja za bliskošću simbolizuju čežnju za slobodom i životom usred represije. Završni Milošev čin (diverzija na nacistički voz) može se tumačiti kao herojski gest, ali Hrabal ga ne glorifikuje. Smrt mladog železničara, opisana bez patetike, ostavlja čitaoca sa pitanjem: je li ovo pobeda ili uzaludna žrtva? Stanica, sa svojim uvek tačnim redom vožnje, simbolizuje svet u kojem sve funkcioniše, iako se iznutra raspada.

Dok Hrabalov roman deluje kao unutrašnji monolog, Jirži Mencl, u Oskarom nagrađenom istoimenom filmu (1966), prenosi tu atmosferu u vizuelni jezik češkog novog talasa. Tamo gde Hrabal koristi reč da nas uvuče u Miloševu svest, Mencl to postiže kadrom, tišinom, i minimalističkom glumom. Sad već ikonične scene, poput one sa pečatom na zadnjici, u filmu dobijaju duhovit ton, dok roman zadržava introspektivnu težinu. Miloševa seksualna nesigurnost, koja kulminira u odnosima sa ženama, čini se adolescentnom dramom, ali deluje i kao metafora potrage za osećajem bliskosti i nežnosti usred represije. Erotika u romanu predstavlja čin pobune, trenutak slobode u svetu gde su ljudske želje potisnute, dok je Mencl na filmu direktnije ističe, podvlačeći je dozom humora. U oba slučaja, erotika je deo šireg narativa o odrastanju, oslobađanju i apsurdnosti ljudskog postojanja. Žene iz romana direktno utiču na Miloševu sudbinu i kroz različite tipove odnosa sa njima, Miloš se dalje razvija kao lik. Njegova majka je tihi svedok unutrašnjeg rastrojstva svog sina i Mencl je ističe u sceni koja otvara film, gde ona oblači Miloša u uniformu i s ponosom ga ispraća na posao, posmatrajući ga kroz prozor. Ova scena direktno priziva rečenice iz romana:

I tako ću izaći u praskozorje, dok je još mrak, mama će me ispratiti, stajat će nepomično iza zavjese, isto kao i ostali ljudi koji će stajati za svojih prozora ispred kojih ću ja proći, isto kao moja majka, posmatrat će me držeći prstom zavjesu, i ja ću otrčati do rijeke, gdje ću na pešačkoj stazici, kao i uvijek, odmoriti, jer ne volim vlakom ići na službu, ovako ovdje pored rijeke mogu slobodno disati, ovdje nema nikakvih prozora, nema zamki, nema igala zabodenih straga u potiljak.

U ovoj slici sabrani su stid i otpor, kao i majčinska brižljivost i ljubav, gotovo tiha slutnja tragedije. I dok Miloš traži mesto gde može slobodno da diše, gde neće imati osećaj teskobe i konstantnog pritiska, on odlazi ka pruzi koja mu pruža samo zamaskiran osećaj reda i kontrole., gde neće imati osećaj teskobe i konstantnog pritiska, on odlazi ka pruzi koja mu pruža samo zamaskiran osećaj reda i kontrole.

Strogo praćeni vlakovi prikazuju preživljavanje u sistemu koji ne postavlja pitanja. Hrabal nas vodi kroz unutrašnji svet mladića koji pokušava da razume svet oko sebe, dok se sve ruši i raspada. I danas, gotovo šest decenija kasnije, ovaj roman ostaje gorko aktuelan. Železnička stanica, sa svojim „strogo kontrolisanim“ vozovima, postaje metafora za društvo koje slepo prati rutinu, dok Miloševa tiha pobuna, kroz ljubav, erotiku, pa i smrt, podseća na snagu pojedinca da postavi pitanje: „Kuda idemo?“