Revolver obrnute fatamorgane
PIŠE: Uroš Đurković, dobitnik 1. nagrade 10. Bookstanove radionice za mlade književne kritičar(k)e (za komparaciju knjige Konformista A. Moravije i istoimene filmske adaptacije)
Da li vam je neudobno?
Neudobno zbog osećaja da ne pripadate, da ste drukčiji? Da ste nedorasli zadatku, sebi i društvenim očekivanjima? Ili vam je neudobno zbog toga što vam je udobno, što ste, uprkos svim poteškoćama, zapravo, privilegovani? Užasne li vas mogućnost razbuktale zabranjene želje ili probuđenog sećanja toliko nepodnošljivog da, poput metka, razbija u paramparčad svako pribežište u iluziji? Ili vam se i samo nizanje pitanja čini neprijatnim, suvišnim?
Šta god bio odgovor na navedena pitanja, svako od njih može poslužiti kao sjajan povod za susret sa Konformistom Alberta Moravije, izuzetnim romanom o otuđenju, tiraniji normalnosti i tome kako su pokušaji bega od sebe osuđeni na propast. Prateći najupečatljivije epizode iz života Marčela Kleričija (Marcello Clerici), od traume iz detinjstva, preko ljubavnih nedaća i rada u tajnoj službi fašističkog režima u Italiji, sve do rasparčavanja poznatog sveta na kraju dela, Moravija ne ispisuje samo zanimljivo svedočanstvo o turbulentnom vremenu, već i romanesknu studiju potiskivanja, koje rađa nasilje. Marčelo, rasporen između fanatizma i servilnosti, samozatajan i harizmatičan, želi da sebe poništi, tako što će biti onaj koji je uklopljen kao koristan zupčanik, na kome počiva sistem čiji je deo.
Ako pratimo već prvu rečenicu dela – gde otkrivamo kako je Marčelo bio, od najranijih dana, opčinjen predmetima – možemo pokušati da razumemo ključne etape njegovog razvoja upravo kroz jedan predmet koji ga je pratio u različitim prilikama. Kroz revolver. I ne mora se ovde neko setiti Čehovljeve puške, što nije nepoželjno, naprotiv, već dozvati u svest formativne trenutke koje je obeležilo prisustvo ovog predmeta. Prolog romana tako donosi susret sa vozačem Linom koji je zamalo pa obljubio dečaka Marčela, namamivši ga onim čime je bio fasciniran – revolverom. Neuslišeno obećanje – poklanjanje pištolja dečaku – završilo se višestruko kobno; Lino biva upucan, a Marčela ceo život izjeda ovaj duboko uznemirujući događaj.
Ipak, otkud želja za oružjem? Revolver je ne samo simbol muškosti, kontrole i moći, on je i sredstvo doslovno shvaćene i simboličke zaštite. Smrtonosna igračka kao ulazak u svet odraslih. Ona je, dakako, i alat ideologije, kojim je markirana pripadnost službi. Mnogo godina nakon svojih ranih jada, Marčelo kao agent tajne policije učestvuje u atentatu na svog profesora Kvadrija (Quadri). Nešto što je bilo predstavljeno kao medeni mesec u Parizu, bio je podmukli poduhvat lova na antifašiste, a Marčelo, uprkos poštovanju za profesora, plete mrežu iz koje neće izaći ni on ni njegova supruga Lina. Ipak, profesoru nije presudio oroz revolvera, nego hladno oružje. O tome kako je njegova smrt ne samo brutalna, nego gotovo i ritualna svedoči to da Orlando, otac petoro dece, patriota, branitelj domovine i jedan od ubica, liže krv sa noža zarivenog u Kvadrija. Na kraju se ispostavilo da ova smrt nije bila neophodna, već da je, tokom spremanja operacije, obustavljena, ali to nije bilo dovoljno, krvožedni nagon je bio jači. Marčelo je i ovde, kao i mnogo puta u svom životu, na strani zla, ali kao saučesnik, ne kao izvršilac, što ga ne pravda, ali govori o specifičnosti njegovog statusa, koji su delili mnogi u različitim istorijskim okolnostima. Status navijača i pomagača udobniji je od onog koji se odnosi na neposredno nasilje, ali je podjednako smrtonosan.
O Moravijinom antropološkom pesimizmu može da svedoči još jedan detalj, važan za Marčelovu karakterizaciju, a to je opsednutost smrću životinja – guštera i mačaka. Ova tema je, inače, zaslužila čitavu jednu studiju – motiv mučenja životinja, a posebno mačića, neočekivano je živ i prisutan u istoriji književnosti od, na primer, Poa (Poe) i Mišime (Mishima) preko Kiša, Krasnahorkaija (Krasznahorkai) i Džesija Bola (Jesse Ball), sve do savremenih srpskih autora Jelene Lengold, Milana Vurdelje i Andree Popov Miletić. To da jedna praćka može da promeni sve, da je nečija zabava utemeljena u potrebi za uništenjem, nije samo izraz surovosti dečijih nestašluka, nego zahvata još jedan važan splet problema, koji se tiče odnosa s roditeljima. Marčelovog oca, znatno starijeg od majke, izjeda sumnja da on nije njegov pravi sin i ta će ga opsesivna misao odvesti i u ludnicu – a njenu jezivu najavu možemo videti već u onespokojavajućoj porodičnoj fotografiji s izbušenim očima. Otac je želeo da se simbolički ratosilja tereta svojih opsesija, koje su se ispoljile na zastrašujuć način, a nedostatak ljubavi i podrške prema sinu preobrazio se u nasilje kao mehanizam odbrane.
Vrlo je zanimljivo da u briljantnoj filmskoj adaptaciji romana Bernarda Bertolučija (Bertolucci), ovog detalja nema. On nije neophodan, niti presudan, ali, imajući u vidu koliko je Bertolučijevo delo superiorno na vizuelnom planu, čudi da nije iskorišćena ovako neobična slika. Isto tako čudi i što je, na primer, jedan hitac na Lina u romanu zamenjen nizom ispaljenih metaka u filmu, kao i to da je uloga ženstvenog, koketnog ponašanja sa Marčela prešla na njegovog zavodnika. Ipak, kad je reč o onome što je obrnuta fatamorgana – kao izraz otrežnjenja koje to nije, jer se na dnu izgubljenih iluzija, krije pregršt novih – osećaj teskobe i bezizlaza u zaštićenosti potčinjavanjem izaziva se drukčijim sredstvima u filmu, gde je atmosfera sugestivnija od bilo kakve tekstualne deskripcije. Ova sintagma, upotrebljena nakon Marčelovog ispovedanja svešteniku, u filmu dobija šire, kompoziciono značenje, te se njena celina, naročito u odnosu na pažnju posvećenu scenografiji i montaži, može sagledavati kroz formulu: odbacivanje privida je novi privid, a samozavaravanje, ponekad, deluje kao jedini dobar izbor.
Ipak, kao što film, oslonjen na drukčija umetnička sredstva, može doneti ono što roman ne može, tako je i iskustvo uranjanja u tekst nezamenjivo. Ambivalencija koja postoji u različitim pripovednim instancama, u tome kako je narativna perspektiva istovremeno i ograničena i sveznajuća, ne može se postići u filmu. A to je jedan od Moravijinih književnih trijumfa, i to čak i tamo gde postoji više kazivanja od pokazivanja, što, srećom, nije preovlađujuće – u duhu niza modernističkih remek-dela, Moravija iznova ispituje status subjektivnosti zamaskiran kroz prizmu koja nikad, zapravo, nije neutralna. I tu se ne može preceniti problem etike pripovedanja; odabir i oblikovanje priče govorljivi su koliko i njen sadržaj, a roman nas, kao laž koja govori istinu, otrežnjuje – odvajajući nas od sveta, približava nas njemu. Ipak, kroz taj proces, ostavljeni su neki momenti zamagljenosti koji, poput narativnih zagonetki, ostavljaju čitaoca zapitanim, ali mu i daju mogućnosti različitih sagledavanja, a jedna od najvažnijih je upravo to da li je Lino, nakon svega, ipak živ, ili je posredi Marčelovo gubljenje osećaja relanosti, uobrazilja zamaskirana pripovedanjem u trećem licu?
A kad je reč o različitim perspektivama, vredi zapaziti koliko pažnje pisac posvećuje očima, pogledima junaka, posebno onda kada Marčelo dolazi do nekog važnog saznanja o njima. Same su oči opredmećenje drugosti, ali i samoosvedočenja, te spomenuta izbušena fotografija ima još važnije mesto nego što bi se moglo činiti. Ako bi neko, u tom kontekstu, učinio nemali, ali koristan napor imaginacije, mogao bi pokušati da zamisli kako Marčelov svet deluje iz pozicije njegove supruge Đulije (Giulia), čiji je portret u filmu i knjizi značajno različit. Dok je Bertoluči odlučio da ona bude iskazana kao koketni i naivni karakter kojeg ne opterećuje udubljivane, psihološka iznijansiranost je kod Moravije suptilnija, s time što je bitno primetiti da se ranjivost Đulije i Marčela temelji na istim osnovama seksualnog nasilja koje je, u njenom slučaju, bilo još duže i drastičnije. I premda njihov brak ne predstavlja susret u uzajamnosti, nego pakt prećutkivanja i nešto što treba učiniti jer društvo tako nalaže, Đulijini zaključci o suprugovim postupcima pokazaće se iznenađujuće osvešćeni, a Marčelov pokušaj da pobegne od onoga što je bio, što jeste i što može postati, biva osujećen. Tu se krije još jedan ironijski zaključak koji proizlazi iz samog načina pripovedanja – Marčelo, zapravo, nije glavni junak svog života, on je kukavica čije razmere krivice prevazilaze horizont epohe u kome stasava.
Upravo se tu nalazi jedan od ključnih kvaliteta Konformiste. Ovo nije još jedan antifašistički roman o vrlini otpora, izgubljenim dušama, hronikama borbe i banalnosti zla, ovo je psihološki izbrušeno svedočanstvo o konformizmu kao egzistencijalnoj strategiji, koja se, naposletku, transformiše u sopstveno naličje. I ako nešto postaje neudobno, nepopravljivo neudobno, to je neautentičnost – život kojim umesto slobode diriguje strah. Svako prepoznavanje ovakvih momenata u ovom i svim drugim vremenima, potvrđuje zašto se Moraviji valja vraćati. Ti susreti nisu razgaljujući, ali u njima ima iznenađenja i silovite gorčine koja ima snagu da, opominjući, budi.
