„Pisanje istine pomoću laži“
Bekim Sejranović, Chinook
PIŠE: Dunja Ilić
Bekim Sejranović bio je – i ostaje – jedan od najvoljenijih pisaca u regionu. Chinook, izdanje koje uz naslovni roman donosi i dve autorove priče, prava je poslastica za njegove fanove, ali poslastica koja nužno zadobija i pomalo gorak ukus. Jer, ma koliko srećni zbog knjige koja se neočekivano pojavljuje pet godina nakon autorove prerane smrti, čitaoci moraju da se suoče s činjenicom da je ovo zaista poslednje što je Sejranović napisao.
Chinook je kraj jednog autofikcionalnog opusa u pravom smislu reči. Bio jednom jedan tip koji je htio postati pisac, pa je to i postao. (...) On je bio ja. Ali tom piscu – nesumnjivo, dakle, istom onom kog smo ostavili u Sejranovićevim prethodnim delima – sada je već dosta pisanja. Dosta mu je, pre svega, onoga što posao pisca podrazumeva: neumornog prodavanja sebe novim i novim kupcima, novim izdavačima, prevodiocima, naposletku i čitaocima. U pičku materinu, koliko sam sve to mrzio.
Nezadovoljan realnošću koja mu nudi samo jedno te isto, a u kojoj ni to isto više nije kakvo je bilo, on svu svoju pažnju preusmerava na rukopis jedne stare knjige koju mu je nepoznat muškarac poklonio na promociji u Americi. To je priča o Žutokosom, belcu bosanskog porekla, i Indijanki Chinook, koju Žutokosi spašava, da bi se potom u nju, naravno, zaljubio. Roman Chinook ostao je nedovršen, i ne možemo pouzdano znati koliko bi još stranica imao i kakav bi mu bio kraj, ali ono što znamo iz Sejranovićevog nacrta (dostupnog u ovom izdanju) naslućujemo i u samom romanu: Žutokosi je, na nekim način, Bekim Sejranović, a potucanje Žutokosog po Evropi i Americi, nigde, niotkuda, potucanje je samog autora.
To potucanje nije samo doslovno, fizičko; Chinook sadrži natuknice o autorovom čitanju komplikovane istorije ovih prostora, namenjene norveškoj publici za koju je roman originalno trebalo da bude napisan. Lokalnom čitaocu na prvi pogled nepotrebne, te natuknice uklapaju se u autorovu poetiku izbeglištva i nepripadanja, poetiku koju je on razrađivao u svim svojim delima. Kada smo kod poetike, treba dodati da je ovaj poslednji Sejranovićev roman ujedno i njegova konačna autopoetička reč: beletristika je pisanje istine pomoću laži. Kao što autor-junak domišlja, dopisuje priču o Žutokosom, tako „laž“ te priče postaje njegova sopstvena (emocionalna, apstraktna) „istina“.
Chinook nije za čitaoce gorkasto zadovoljstvo samo kao autorovo poslednje delo, već i zbog potresnog, uznemirujućeg načina na koji autorova smrt koincidira s temom njegova poslednja dva teksta, pričama „Miss Misery na otoku Susku“ i „Sto trideset sati bez sna“. Junak i pripovedač je, opet, nesumnjivo sam autor, još jednom onaj kome ništa ne pričinjava zadovoljstvo kakvo je pričinjavalo nekad. To su dve priče o spisateljskoj i emocionalnoj blokadi, medicinskim rečnikom rečeno: o depresiji. U prvoj, autor napušta psihijatrijsku bolnicu kako bi osvojio malo slobode na književnoj rezidenciji na Susku, ali njegova paranoja, osećaj da ga svi progone, podmećući mu droge koje ne rade i urotivši se da mu zagorčaju život, naposletku će ga dovesti tamo odakle je pošao, u prostor apsolutne neslobode. Kraj priče „Miss Misery“ podseća na kraj filma Kabinet doktora Kaligarija; paranoja snažno prodire kroz tekst do čitaoca, čineći ovu priču jednim od potresnijih dela regionalne književnosti.
„Sto trideset sati bez sna“, priča koju je autor napisao nekoliko meseci pred smrt, priča je o težini i očaju koji ostaju nakon lažne epifanije, o onome što se desi kada poverujete da ste svoje (duševne) probleme ostavili iza sebe, a potom shvatite da su oni i dalje tu sa vama. Junakov-autorov pokušaj da se oprosti od Bekija, tog dječaka u sebi, da ga ubije, ali tako da sačuva telo – zbog sebe, zbog svojih ćerki, zbog svoje partnerke – završava se rečima: Ali ne mogu više. Dosta. Te reči se, u uskom smislu, odnose na pisanje samo. Pišući autofikciju i živeći književnost – da ju je živeo znamo upravo jer smo čitali njegova dela – Sejranović kao da je uspeo, i u svom kraju, da život izjednači s tekstom, a tekst sa životom. Intrigantna već i zbog konteksta u kome se pojavljuje, Chinook je istovremeno topla i tužna knjiga, knjiga o ljubavi i očaju podjednako.
